Soba Liisi Lindstrum

"Ja, evo... sad sam se istusirala", rekla sam. "Sinoc sam dosla." Nisam zelela da ispricam sta se desilo nakon mog dolaska; tako da sam se pravila da nije bilo nista. "Udji", rekla sam i ona je usla, nakon cega sam zatvorila vrata. "Kod tebe?"

Krene nesto da kaze a onda samo zacuti
Nista.
sedne

"Jesi li dobro?", pitala sam je kad je sela. Sela sam pored nje. Delovala je... cudno.

Ne znam zasto bi te sad bilo briga,nisi puno razmisljala kako sam svo ovo vreme.

Gotovo sam se ukopala u mestu nakon njenog odgovora. "Ja...", pocela sam da pricam. "Nije istina", promrmljala sam. "Samo... Nisam mogla...", ali jedva sam uspevala da spojim dve reci. Bila je u pravu i to sam znala. Nisam trebala tek tako nestati. Po ko zna koji put. Mogla sam se javiti... jednom, dvaput... Po Lizinom izrazu lica, znala sam da, sta god da je bilo u pitanju, nije nesto malo. "Zao mi je." Nisam znala sta drugo da kazem.

Smrkne
Ne bi rekla.Sigurno ti je bilo previse lepo,gde god da si bila,da si se uopste setila mene.Ali nije bitno.Sobu sam ti sacuvala,mozes da zivis tu,ja cu i onako da odem uskoro.Lora (Lizina majka) je umrla,znas.Bila je mnogo bolesna.I odlazim u Italiju,kod svog momka.

Nakon sto je zavrsila, vilica mi je takoreci pala. "Umrla?", rekla sam. "Moje saucesce." I ne sacekavsi odgovor, nastavila sam: "Zapravo mi i nije bilo tako lepo, da si znala gde se nalazim. Ali ocigledno nisam bila jedina koju nije zanimalo", zastala sam. "Nije ni bitno vise. Ne znam ni sta se desava ovde. Kako mogu znati? A i... tamo gde sam bila... pa, normalno da sam te se setila! Ti si mi verovatno i jedina drugarica odavde. Ali... nisam mogla.. nisam kontaktirala ni sa kim. Kako ocekujes da se javim, da pricam bilo s kim, kada... kada...", zastala sam, nesigurna da li da kazem sta sam htela. "Nisam imala izbora, Liza." Primetila sam da mi se glas povisio, protiv moje volje. Okej, bila sam mnogo vise kriva nego ona. To jest, ona verovatno i nije bila kriva ni za sta. Bez tog verovatno. Ali ja nisam imala izbora... Da, ostavila sam ovaj svet ovde, ostavila sam nju, ali ona verovatno nije bila usamljena. Za razliku od mene. Nisam imala problema da se uklopim, ali.. ona je ta sa gomilom prijatelja oko sebe. Takvo je ovo mesto, uostalom. "Ne verujem da sam ti bila potrebna."

Oh,stvarno?
zasikce
Nego sta nego si bila potrebna.Zato sam i besna toliko.Znas,ja imam samo jednu osobu ovde,koja, ima dovoljno svojih problema.Znaci,tehnicki,nemam nikoga.
A ja sam se i te kako pitala gde si i sta je sa tobom.Lepo je tako kad odes bez reci i briga te za ceo svet.

"Nisam otisla da bi mi bilo lepo", rekla sam pomalo zajedljivo. Zatim sam je ponovo pogledala u oci. "Liza", uzdahnula sam, "Izvini. Ali... Morala sam da idem. Na neki nacin. Nije da sam imala izbora. I nisam planirala da te potpuno ostavim samu. Mislila sam... posto ti mnogo bolje poznajes ovo mesto i sve... da ces se lako snaci." Zacutala sam, osecajuci sopstvene zube kako skrgucu. "Zao mi je."

Kada me je Liza zagrlila, i ja sam njoj uzvratila zagrljaj. Osetila sam kako mi suze izlaze iz ociju i polako klize niz obraze. Trebao mi je prijatelj. A izgleda i njoj. "Liza", rekla sam joj. "Izvini, stvarno", govorila sam kroz suze.

Ne,ne,ne,izvini ti.
grli je cvrsto